Истраживање у шест поглавља

Има ли Србија дијаспору или дијаспора Србију? Ко, уствари, коме припада и ко кога истински представља, да ли дијаспора матицу или матица дијаспору? Ко чије интересе у тим релацијама заступа и по коју цену и, коначно, какву штету, односно корист имају Србија и њени грађани како овде, тако и у расејању? На основу одговора које је аутор овог текста добио од представника Министарства дијаспоре Владе Републике Србије тешко је поверовати да ће ова институција најпре успешно обавити мисију звану „Попис дијаспоре”, започету овог месеца, а потом тачно утврдити и лоцирати тачан број организација наших грађана у расејању и, коначно, уопште добити бар делимичне одговоре на горе назначена питања. С обзиром на метод који ће бити кориштен у том попису постоји опасност да ће број грађана у расејању до којег ће доћи министарство (тек за коју годину) бити чак и десетоструко мањи од реалног. Оправдано се поставља питање да ли је реч о нестручности и недовољном познавању материје надлежних у овом министарству или о жељи одређених политичких снага у матици, којима вероватно не би одговарало да се преко постојећег и важећег бирачког списка нађе још који милион гласача на неким од наредних избора.

Уље на ватру долива и податак до којег је дошао аутор ових редова, да у гомили организација наших људи у дијаспори постоје и оне „фантомске” са непостојећим адресама и чланством, али врло утицајним представницима у актуелним београдским политичким круговима, са којима чак и министарство дијаспоре „одржава” врло успешну и дугорочну сарадњу. Најављујући у медијима почетак прве фазе пописа дијаспоре заменик министра за дијаспору Александар Чотрић проценио је да ван Србије тренутно живи између два и четири милиона њених грађана. И ова „прецизна” процена заменика министра дијаспоре говори о томе са колико значајним информацијама (не) располаже овај високи функционер министарства. Чотрић је објаснио и да ће бити формиран посебан Одбор за попис од представника Министарства за дијаспору, Министарства финансија, црквених и других српских организација и да ће трошкови за њихову реализацију износити 19.000 евра, али је јавност остала ускраћена за податак колико људи ће чинити тај одбор и по ком принципу ће он бити попуњаван и, на крају, шта ће уопште ти људи радити у том одбору.

Идући корак даље како би се заиста уверили у чињеницу, колико Министарство за дијаспору озбиљно доживљава пројекат пописа дијаспоре, ступили смо у контакт са господином Чотрићем, који од скора на официјелном сајту овог министарства има и титулу „државни секретар у Министарству за дијаспору”. Након што смо га подсетили да је само пре неколико месеци у медијима изјављивао како је наша дијаспора организована у најмање 1300 организација, што нам је овом приликом и лично Чотрић поврдио, упитали смо га где се у овом министраству изгубила информација о адресама још 1282 организације наших грађана у дијаспори (на официјелној Интернет презентацији Министарства за дијаспору стоје подаци за само 18 таквих организација/удружења) на шта је Чотрић смело одговорио: „Па нису на сајту. То је.” Следећи парадокс који је изнео Чотрић је да министарство и нема никакву евиденцију о свим тим организацијама, али да су нешто потпунији подаци у Министарству спољних послова. После овакве констатације овог функционера намеће се питање сврхе овог Министарства, ако Драшковићев МИП поседује ове податке и зашто до сада, од момента када је формирано ово министарство, није неко бар покушао да преузме те податке из неколико стотина метара удаљене зграде Министарства спољних послова. Међутим, Алексанар Чотрић и за овај феномен има чудно образложење:

„Немамо те податке зато што нико пре нас то није радио. Ми сада радимо на томе и сада ћемо овим предстојећим пописом дијаспоре то да увтрдимо. Говорим вам о једном неодговорном односу државе од раније. ДОС-овска власт је укинула министарство за дијаспору и оно није постојало четири пуне године. Кад смо ‘ми’ дошли испоставило се да та агенција није радила апсолутно ништа. Милан Ст. Протић је био на њеном челу и ниједан папир нисмо затекли у министарству. Ми сада не можемо да за тако кратко време, за ових годину дана колико постоји министарство, прикупимо податке о свим нашим организацијама, а осим тога те наше организације се оснивају, гасе, мењају адресе, седишта, и зато врло мали број таквих организација има просторије. Од тих 1300 организација, то је податак министарства спољних послова, ја не верујем да ни пет одсто тих организација има своје просторије?“.

Овакав став нашег саговорника натерао нас је да продубимо своје истраживање о бар делу тих организација о којима говори Чотрић, међутим, некако нас је изненадило сазнање да последњи део његове изјаве није тачан и да само у Шведској, на пример, постоји више од 50 удружења са званичним адресама и просторијама. Али да има организација које не само да мањкају у просторијама, већ чак и у чланству, новцу и још којечему, непобитна је чињеница и баш поједини представници тих и таквих „организација“врло успешно шире свој утицај и идеје широм земље Србије, а понекад и уз подршку челних људи из министарства за дијаспору.

На сабору матице и расељеника почетком августа у Београду имали смо прилику да се лично упознамо са неколико представника таквих организација, а међу бројним саговорницима највећу пажњу нам је привукла др Мила Алечковић-Николић, ћерка познате песникиње Мире Алечковић, због чињенице, што нам је и сама потврдила, да је учествовала у оснивању и раду неколико организација из дијаспоре. Последња у низу организација чији је она председник , члан управе или их представља, како нам је објаснила, и чије је оснивање и сама иницирала је „Српскоевропски неодеголистички покрет“, за сада још недовољно познат нашој јавности.

Октобра прошле године Министарство за дијаспору је др Мили Алечковић-Николић, из Париза, уручило Захвалницу министарства за њен допринос у јачању веза дијаспоре са матицом. Миодраг Јакшић, помоћник министра је том приликом рекао да је то „израз признања Мили за њено дугогодишње ангажовање на зближавању наших људи у расејању са матицом и за допринос заштити националних, верских, културних и језичких права нашег народа у расејању и помоћи народу Србије“. У даљем тексту ове информације, објављене на интернет сајту министарства, поред неких других података из њене биографије стоји и податак да је она председник “Конгреса Срба Евроазије”. На први поглед оваква вест изгледа врло уобичајено и класично када је реч о официјелним интернет сајтовима државних институција и тешко да би коме привукла нарочиту пажњу, међутим, када смо по принципу случајног избора преко информативне службе овог министарства покушали да добијемо детаљније информације о овој организацији једино што смо успели да добијемо од љубазне секретарице министарства је број мобилног телефона који је у ствари и једини контакт са овом организијом.- Извините због ове непријатности али и ми смо имали јако великих проблема протеклих неколико месеци када смо хтели да ступимо у контакт са људима из ове организације. Имамо број неког факса и овај број мобилног телефона и осим тога ништа више. Такође, имамо и некакву адресу у Паризу, али од нас послата пошта враћена је зато што таква организација на тој адреси не постоји - објаснила нам је наша саговорница из министарства. У наставку разговора сазнајемо и да др Мила Алечковић-Николић у министарству „представља“ не једну већ три организације у исто време. Наиме, њено име се везује за „Конгрес Срба Европе“, који је према нашим сазнањима „основан“2003. године у Цириху и „Конгрес Срба Евроазије“ у Паризу, „основан“ годину дана касније.

Почетком 2005. године др Мила Алечковић-Николић иницира и оснивање „Центра српске дијаспоре - др Мила Алечковић“, овог пута са седиштем у Београду на адреси Краља Милана 10 (бивша Улица Српских владара). После овог сазнања запутили смо се на ову адресу и, заиста, на првом спрату ове стамбене зграде испред улазних врата једног приватног стана затекли таблу са натписом „Центар српске дијаспоре- др Мила Алечковић“, с тим што је део натписа са именом Миле Алечковић видно био ижврљан оштрим предметом. Врата нам је отворио Милорад Смиљанић, повратник из Енглеске, где је радио неколико деценија, како нам се представио, човек који заступа „Центар српске дијаспоре“. Био је више него спреман за разговор после наших питања и објашњења због чега смо баш код њега дошли.

На помен имена др Миле Алечковић-Николић наш саговорник је видно постао узрујан и без устручавања прокоментарисао да је био жртва „класичне примитивне преваре“ и да је један од виновника те преваре управо госпођа чије име стоји на табли изнад улазних врата његовог стана. Нашироко нам препричавајући своју исповест о почецима познанства са др Алечковић-Николић, Смиљанић каже да ју је упознао на једном скупу дијаспоре у центру Сава у Београду половином 2004. године:

- Она је навратила ту код мене након нашег сусрета у Сава центру, па смо поразговарали и предложила ми је да не би било лоше да направимо Центар српске дијаспоре. Ја сам јој рекао да је то у реду, али да се ја не бавим политиком, нити хоћу да се бавим политиком. Ја сам по својој вокацији економиста, грађевинац, шумарски техничар, човек који познаје две гране привреде – грађевинарство и шумарство са једне и економију и финансије са друге стране. Моја основна вокација је производња и производња. Она је прихватила ту варијанту. То је био наш договор с почетка ове године - испричао нам је Смиљанић.

Уследила је оснивачка скупштина у ДИЈАСПОРА октобар 2005. истом том стану фебруара ове године и основна идеја овог Центра, како нам је Смиљанић објаснио, била је да се формира организација у матици која би могла да покрене бројне пројекте на локалном и регионалном нивоу широм Србије како би се убрзала ревитализација српске привреде, а уз помоћ и подршку земаља западне Европе и великих западних компанија које би могле делом остварити и своје интересе. План је био да Смиљанић добрим делом буде финансијер ове организације, а Мила Алечковић и њени сарадници логистика, међутим ...

- Након што је комплетирана сва документација ја покрећем неке пројекте које сам планирао и правим силне трошкове, појављујем се у разним амбасадама, фирмама, компанијама и одлазим да одреагујем у неким пројектима за Србију, односно за одређене општине, одређене фабрике. Тим поводом одлазим и на службени пут у Шведску у име своје организације, а пре тога сам испотписивао сву документацију о регистрацији и они (Мила Алечковић-Николић са својима сарадницима) су остали да у Савету министара заврше регистрацију организације. Док сам био на путу јављају ми да је решење о организацији из министарства стигло, да је све регуларно и регистровано. Када сам се вратио у Београд, још не слутећи ништа, одлазим у министарство финансија како би поднео захтев за отварање рачуна организације. Међутим, тамо ми кажу да нешто није у реду, пошто у обрасцу број четири, значи пријава организације, стоји да је председник Центра српске дијаспоре др Мила Алечковић-Николић, а председник УО Милорад Смиљанић, али да то исто не стоји и у решењу о организацији, односно да се моје име нигде не помиње у решењу. Мало је нелогично, кажу они мени, да на пријави стоји и њено и ваше име, а на решењу само њено. Одмах сам окренуо Савет министара и питао их по ком основу нема мојег имена у решењу ако већ оно стоји у пријави, тамо ми кажу да су овде долазили неки људи са промењеним Статутом, чак и пријавом, тако да на овом списку вашег имена и презимена нема. Значи ја сам преварен, ја их питам, али они ми само потврде да мог имена нема. Када сам се потом вратио кући схватио сам да сам преварен, да ми недостају не само документа већ и печати организације ...

Упитан да нам одговори како је уопште дошло до тога да се њено име нађе у називу организације Смиљанић објашњава:

„Пошто она има жваку и воли да се појављује на тим трибинама да цвркуће, онда сам ја њој лично предложио да се организација зове Центар српске дијаспоре – пројекат за матицу – др Мила Алечковић. Нека то буде назив у регистрацији. Она није била против тога.“

Смиљанић се након тога, како нам је посведочио, изнова упутио у Министарство за људска и мањинска права Савета министара СЦГ како би исправио грешку у регистрацији, али не са циљем да поништи „Центар српске дијаспоре“ већ, како каже, да региструје нову организацију са називом „Инвестициони фонд дијаспоре“чији је председник директор и оснивач Милорад Смиљанић. Регистрација је у поступку. Кад смо га на крају његове приче упитали шта даље када је реч о др Мили Алечковић-Николић, Смиљанић нам је резигнирано одговорио:

„Не интересују ме. Ја сам то пријавио тужилаштву и полицији и отерао их у ... лепу материну“.

Као епилог овој причи уследио је и разговор са др Милом Алечковић-Николић на поменутом Сабору матице и дијаспоре у просторијама „Мегатренд универзитета“ у Београду. Пре него што смо успели да поставимо било какво питање наша саговорница нас је предухитрила информацијом да је пре два месеца основан и „Српско-европски неодеголистички покрет“, чији је идејни творац и оснивач управо наша саговорница, а који има, како је рекла, чланство у Француској, Немачкој, Русији, и сада и у Србији и то са благословом француског премијера, нагласила је она, јер он долази из деголистичких кругова.

- Ми пратимо тенденције у Европи и после пропасти овог бриселског устава појавили су се неки нови кадрови који долазе из те сфере неодеголизма. Основна идеја неодеголизма је савез Француске, Немачке и Русије, а Балкан има централно место у тој идеји - тврди Мила Алечковић-Николић уз објашњење да тај покрет треба да буде јединство дијаспоре и отаџбине.

Наша саговорница сматра да највећи број наших људи из расејања нема никакав политички став или су необразовани или су добронамерни бизнисмени без политичког образовања. Као и за ову организацију, четврту у низу, и за све претходне у којима је, како каже, и даље активна као члан председништва (Конгрес Срба Европе и Конгрес Срба Евроазије) тврди да су легалне и официјелно регистроване. Осим ове њене изјаве нисмо добили никакав други опипљив доказ овој тврдњи изузев следећег коментара:

О наивним људима

У разговору са др Милом Алечковић-Николић упитали смо је и да нам прокоментарише оптужбе које је на њен рачун изнео Милорад Смиљанић, њен суоснивач “Центра српске дијаспоре”.

- Па то је требало да буде центар наших бизнисмена. Смиљанић је без мог знања ставио моје име и ја сам му рекла да нема потребе да та организација носи моје име, јер ја нисам бизнисмен и то што је рекао мислим да је урадио из најбоље намере, али у сваком случају тај Центар просто није заживео јер ја нисам бизнисмен. Знате, многи људи негде ставе моје име и ја морам да се борим против тога. Ја мислим да је он добронамеран, али мислим и да је просто мало наиван у целој тој причи. Ја нисам вођа тога и ми званично немамо адресу код њега, правнички је све то јасно. Ја сада са тим Центром немам ништа и сада се искључиво бавим политиком - каже др Мила Алечковић-Николић.

„Ми смо активни у дијаспори, свако на свој начин већ деценијама, ја сам у Француској већ 30 година. И све те организације које смо оснивали су прелазиле из једног облика у други. Кад је основан Конгрес Срба Европе он је после проширен на Конгрес Срба Евроазије, јер смо схватили да Срби живе и у Кини и у Јапану. Ја често тамо путујем и повремено држим своја предавања у Пекингу. Оно што је нама циљ је то да српска дијаспора почне да се бави политичким светским токовима као што то раде све нормалне, здраве и зреле дијаспоре света укључујући јеврејску, грчку, јерменску посебно (истичем јерменску као нама блиску и пријатељску дијаспору), руску, кинеску, италијанску, чак и кубанску.”

На питање да ли у Србији тренутно делује као представник „неодеголистиког покрета” или као представник дијаспоре, др Мила Алечковић-Николић каже да на првом месту делује као француски држављанин, потом као Српкиња пореклом, али да је политички Францускиња јер јој је стало да „њена” земља Србија почне да личи на Француску, а не на Америку.

- Живела сам и у Америци, имам пуно пријатеља тамо, члан сам Конгреса српског уједињења и немам никаквих проблема са људима, али се борим за то да Србија, моја отаџбина, не буде у америчкој политичкој сфери већ у неодеголистичкој европској, јер не видим никакву будућност Србији оваква каква је тренутно ...

На крају смо је упитали да нам саопшти нешто више официјелних података о покрету који тренутно представља.

- У овом тренутку наш покрет броји 20.000 чланова из три земље, али ми смо на самом почетку и то су углавном Срби са страним пасошима. Покрет је званично регистрован у Француској и у овом тренутку покривамо Француску, Немачку и Русију, а сада нам је циљ да чланство проширимо и на Србију. Наше представништво је овде у Београду у Његошевој 1 и табла ће бити постављена сутра или прекосутра, ја сам председник овог покрета и бићу то до момента док мало не станемо на ноге - рече на крају др Мила Алечковић-Николић.

Неколико дана после овог разговора упутили смо се и до Његошеве 1, према информацијама наше саговорнице, како би се уверили у истинитост њених тврдњи, али скоро да и нисмо били изненађени чињеницом да не само да на тој локацији не постоји никаква табла са ознаком покрета који представља др Мила Алечковић-Николић, већ да у објекту на поменутој адреси не постоји никакво друго представништво нити организација осим организације под називом „Европски блок-дијаспора”. После краћег упознавања са представницима ове организације добили смо информацију да им је др Алечковић-Николић врло добро позната, али да није њихов члан или представник већ да само одржава врло блиске контакте са појединим члановима ове организације, те да је познанство са неким функционерима Европског блока-дијаспора само изнова искористила за своју нову потенцијалну фантомску адресу.

На Интернет адреси www.srpskadijaspora.info 24. јуна 2003. године, у рубрици Вести, без икаквог објашњења постављено је обавештење Конгреса Срба Европе (КСЕ) у виду биографије др Миле Алечковић-Николић. Не улазећи у то да ли је то учињено са намером или не, осим информације која стоји у наслову ове биографије да је др Мила Алечковић-Николић члан радног председништва Конгреса Срба Европе и у доњем делу текста да је члан Конгреса српског уједињења (УСА) ниједном речју у читавом тексту се не помиње да ли је и када Мила Алечковић-Николић на било који начин учествовала у оснивању икакве организације у дијаспори или неке друге хуманитарне, културне или научне организације. Оно чиме сигурно текст ове биографије обилује су бројне нејасноће и врло упадљиве синтаксичке и граматичке грешке. Издвајамо део од наведених биографских података:

„Рођена у Београду, похађа француско обданиште,основну школу у Београду. Одлази у Француску. После средње школе студира клиничку психологију у Београду и преводи, приређује епистемолошке есеје Жана Пијажеа (Нолит). Враћа се у Француску, уписује на Високу Школу Социјалних Студија у Паризу (EXESS), одсек психологије интелигенције. Одлази на Пенсилванија Универзитет у Филаделфију. Магистрира, а затим докторира на Сорбони 1994. године са радом: ‘ПОЈАМ НЕСВЕСНОГ У САВРЕМЕНИМ ПСИХОЛОШКИМ ТЕОРИЈАМА’, пред комисијом са Сорбоне, из Хајделберга и Оксфорда, као и париском јавношћу. Квалификација: почасно одбрањен. Специјализује у Француској област Лаканизма, а затим антрополошке психијатрије. Професор је по позиву, гостује у Институтима широм света. Као члан српске и југословенске екипе, учесник психолошког и психијатријског Конгреса у Бјарицу 1998., Конгреса у Прагу, Лијежу, Риму, Паризу, Перпињану, Монтреалу, Лозани, Бенгазију, Москви, укључујући и Национални Институт Социјаних Наука у Пекингу. Сарадник неко време Института у Београду. Аутор је око 40 радова на неколико језика. Главни: Постоји ли српски архетип, Страх у српској традицији, Појам менталне болести у источно-хришћанској и словенској традицији , ‘La folie dans la tradition slave’, ‘La mort n existe pas, il n y a que des migrations’, Етнопсихолошке нијансе у дијагностиковању афективних психоза, етнопсихолошки оквир хипнозе. Пише есеје на француском, српском и енглеском језику. Чита руски, шпански (диплома добијена у Мадриду 1978.), немачки и италијански језик. Члан је Конгреса српског Уједињења (УСА). Од 2003, по позиву, сарадник Института за криминолошка и социолошка истраживања и спољни сарадник Института за педагошка истраживања у Београду. Аутор књиге етнопсихолошких есеја О ДОМУ И ИСКОНУ (Слово Срба у свету, Гутембергова Галаксија), представљена у Београду од стране професора ДР ВЛАДЕТЕ ЈЕРОТИЋА и проф. ДР. МИЛЕ СТОЈНИЋ. Није члан ниједне политичке странке. Бави се цртањем, писањем поетске прозе. Мајстор је хата-јоге (звање стечено у Њу Делхију, 1979). Дете је особе коју је два пута одликовала француска влада. Удата за Француза.”

6. Интервју: Радован Рафаиловић, потпредседник Европског блока-дијаспора

Европски блок окупља политичке странке, невладине организације, синдикате и удружења из матице и дијаспоре и све време свог постојања радио је са дијаспором, пошто је наш председник један од људи из дијаспоре. Европски блок има сарадњу са свим искреним и добронамерним људима из дијаспоре, међутим, Европски блок је у интерним истрагама дошао до врло значајних сазнања. Појединци се поносе чланством у разним организацијама које нигде не постоје нити су било где регистроване и заведене. Једна од тих људи је и др Мила Алечковић-Николић, која се представља као председник некаквог „српског неодеголисточког покрета” и тврди да је седиште те организације на истој овој адреси где је сада Европски блок. Та организација никада овде није била, нити ће бити.

Ја као представник Европског блока задужен за безбедност и сарадњу са дијаспором упутио сам јој 12. августа ове године писмо са захтевом да нам достави на увид регистрацију поменуте организације. До данашњег дана нисмо добили одговор од госпође Алечковић нити смо добили било какву документовану потврду о постојању Конгреса Срба Европе, Конгреса Срба Евроазије и најновијег Српског неодеголистичког покрета, као и било какав доказ да наводно те организације постоје на адреси Његошева 1 у Београду, где се тренутно налази седиште Европског блока. Одговорно тврдим да ниједна од ових организација не постоји на овој адреси и овом приликом Европски блок се ограђује од било какве сарадње са овим поменутим организацијама, као и да било каква сарадња у прошлости није постојала.

Напомињем, да је чиста лаж да је наша организација сарађивала са др Милом Алечковић-Николић. Али, пошто је један од наших чланова, приватно близак др Алечковић, имао у свом поседу лого Европског блока, догодило се да је др Алечковић искористила ту ситуацију како би организовала пут на Косово, као и да би се обраћала за помоћ и сарадњу неким другим организацијама, а све то се догађало без знања најужег руководства Европског блока и без претходно донете одлуке о коришћењу лого-а.

То је Нада Дебељачки, један од наших чланова која се повукла пре 15 дана, и која је сада секретар код Миле Алечковић. И то није био једини пример у нашој странци, они су се њој придружили и ми им желимо сретан пут.

Значи Милу Алечковић сврставате у групу појединаца, како сте навели, који се лажно представљају?

Да, нормално, када се представља у име Конгреса Срба Европе, који је додуше и одржан у Цириху и тада су чак и наши представници одавде учествовали на том Конгресу. Све би то било у реду да је то стварно било формирано и да је то стварна организација. На тај скуп су отишли Нада Дебељачки и др Алексић, који су се након тога и придружили Мили Алечковић. Лого Европског блока су задржали и користили га да би могли да путују на Косово и да наводно ступе у контакт са многим другим организацијама. У сваком случају сматрам да наше Министарство за дијаспору под хитно мора да уништи тај кукољ који је ушао у наше жито и да то решимо одмах у старту.